Prevodjenje Dzona Dona Crnjanski je za Dzona Dona rekao da je neprevodiv. Neko se usudio da ga prevede bez poshtovanja rime i ritma. Andrija i ja smo pokushali da ispravimo tu nepravdu! :D
Evo originala:

Holy Sonnet 10: Death, be not proud

And death shall be no more; Death, thou shalt die.

Evo i prevoda:

Smrti budi tiha, mada zvahu

Te Moćna, Strašna – a takva nisi –

Jadna Ti, koje srušit' htela si,

A ni mene ne možeš, ne mrehu.

Od mira i sna što na Te liče,

Veće slasti, više moraš dati,

Čak najbolji Tebe će da prate,

Jer smrću tela spas duše niče.

Rob si sudbe, sreće, kralja, jadníka,

Otrov, rat i boljku što sputava,

Od čini i maka isto se spava,

Što se boriš? Jača im je ruka.

Posle kratkog sna bićemo večni.

Smrti bit' neće; umrećeš Smrti.

Nadam se da necjete zameriti na arhaichnosti, mozhda i rogobatnosti teksta, ali poenta je bila prevesti sonet kao sonet - svaki stih je deseterac, osim 2 koji su jedanaesterci - pa je tako uchinjeno u prevodu. Rima je obgrljena - i to je isposhtovano. We did our best. Vi ste suci :D

Knjizhevnost nikada nije bila nekakav mainstream, niti cje biti, to je jasno. Ali kako vreme prolazi, chini se da je ljudi sve manje cene, gotovo ni ne primecjuju. Znate, to je tuzhno. Vi shvatate da kada prodjete pored neke knjige, to je kao da prodjete pored jednog dela nekog choveka, pored gomile njegovih misli, ideja, pored nebrojenih chasova ispred monitora/iznad papira, pored nechijeg truda da vas nechemu nauchi, ili neshto sa vama podeli, zar ne? Hm. Ne.
Radim neki esej o chitalachkoj publici u 18. veku i razmishljam o tome koliko se stanje promenilo danas. Ranije ljudi nisu chitali jer to nisu umeli, mogli ili smeli. Deca su radila po fabrikama i njivama, ljudi su lupali krsticje na mesta za potpise. Pismenost je bila luksuz. Neko ko jedva ima sredstava za zhivot nije previshe mislio na nekakve hrpe papira i velike misli o kosmosu.
Chak i oni koji su zheleli da nauche, nekada nisu mogli. Oni koji su nauchili, nisu sebi mogli da priushte knjigu. Fildingov "Tom Dzons" je, recimo, u to vreme koshtao koliko je jedan obichan radnik zaradjivao nedeljno. Ljudi su smatrali da je opijanje mnogo bolja, laksha i ekonomichnija zabava: mogao si se ubiti od alkohola za pola knjige. Pa ko je bio lud da se zabavlja na alternativne nachine? Retki.
U 17. veku je postojao nekakav porez na prozore i sve kucje su bile mrachne, jedva da je bilo dnevnog svetla. Svecje su bile preskupe, a neki ljudi chak nisu imali dozvolu da ih kupe. Dzejms Lekington tvrdi da je chitao pod mesechinom, jer mu je nadlezhni zabranio svetlo, a nocj je bila jedino slobodno vreme koje je imao na raspolaganju.
Onda je krenula da se razvija manufaktura, industrijalizacija: dosta kucjnih poslova vishe nisu morale obavljati zhene. Bilo im je dosadno. Nisu smele da se meshaju u mnoge poslove, u politiku, bilo im je zabranjeno da konzumiraju alkohol, i onda, shta cje jadne, ubijale su vreme u chitanju i u knjizhevnim raspravama. Postoji teorija da je vecjina knjizhevnika 18. veka zapravo bilo zhenskog roda, ali da su pisale pod pseudonimima, jer ko je, pobogu, tada uzimao zhene za ozbiljno?
Stvari su konachno krenule na bolje. S obzirom da je knjizhevnost bila "podesnija za zhene" pochela je sumanuta shtampa ljubavnih romana, prodavci knjiga su mahom postali vlastela i u knjige se vishe ulagalo. Vremenom je materijal postao jevtiniji, sve vishe se pisalo na maternjem jeziku, teme su postale blizhe i jasnije ljudima, chasopisi su izdavali delove romana, chak su pochele i biblioteke da se otvaraju i vrlo brzo napreduju. Narod je hrlio. Bio je zhedan znanja, promena, opushtanja, razmishljanja. Sada su koristili i mozak, a ne samo udove.

Danas nemamo takvih problema. Danas su problemi josh gori. Kao shto vecj rekoh danas u biltenu, knjizhevnost treba da zahvali zhenskoj lenjosti. Danas zbog lenjosti chovechanstva knjizhevnost treba sebi da puca u chelo.
Knjige se prevode na sve jezike sveta. Dostupne su svakome. Ako nemamo sredstava za kupovinu knjiga, mozhemo oticji u biblioteke u kojima nam je dostupno gotovo sve [chlanarina izadje manje od 2 dinara dnevno]. Hvala Bogu, imamo struje, svako je obavezan da zavrshi osnovnu shkolu i da nauchi da chita i pishe [ima nepismenih, naravno, njih ne osudjujem za nechitanje]. Tehnichkih problema, dakle, nema!
Ali ljudi su lenji.
Bash sam danas rekla nekome da sam za fakultet morala da prochitam Robinzona Krusoa. Odgovor je automatski bio "Pobogu, shto nisi odgledala film?". Errrr... Krusoa sam chitala za pripovedne postupke, ali i za to sam dobila protivargument: "Pa, koliko se ja secjam, u filmu imash naratora". Dodjavola.
Chitam "Rekvijem za snove" - film. Odgledala sam prokleti film, hocju i knjigu da prochitam. Chitam ovo, chitam ono, IAKO za sve to postoji film.
Chitam knjigu, stvaram slike, radim ono zbog chega knjizhevnost postoji. Razvijam mashtu.
Ali zashto, pobogu, kada je to neko sve vecj uchinio za nas? Zashto chitati 20 strana u kojoj Tolstoj opisuje haljinu Ane Karenjine, kada mogu da vidim prokletu haljinu u jednoj sceni? Ok, priznajem, Anu Karenjinu ne volim i jesam gledala film, ajde. Ali svejedno, to nije poenta.
Ekranizacija nas chini robotima. Tera nas da usvajamo tudja reshenja kao ona prava. Shta ako ja hocju da zamislim travnjak zhutim? Pisac ne mora da napishe da je trava zelena, jer se to podrazumeva, ali knjizhevnost jeste divna upravo zbog toga - nishta se ne podrazumeva. Sve je stvar mashte, lichnog tumachenja. Bez recipijenta delo ne postoji. Knjizhevnost postoji ako, i samo ako dodje do subjektovom slivanja sa fiktivnim svetom. Svaki chitalac, chitajucji istu knjigu stvara jedan poseban svet. Sa filmom se to ne mozhe tako. Film mozhe da nam se dopadne ili ne dopadne, ali film je takav kakav jeste. Ako neko u filmu ima plave ochi, ja ne mogu da vidim zelene, osim ako nisam daltonista, ili zaista uporna.
Ok, znam, ono shto chitate danima u knjizi, odgledate na ekranu za 2 sata. Sve je servirano, samo treba da se upije. Ilijada ima bezbroj strana, a film traje par sati. To shto je Hektor roknuo Menelaja, to nema veze. Umetnichka sloboda. Holivud. Ili preskakanje lektire, ko cje ga znati.
E pa, ja biram drugu vrstu slobode. Biram slobodu svog uma, a ne tudjeg. Pa neka sam nenormalna shto me ne boli glava chim vidim "debelu" knjigu. Pa necju, jebo te, da se udaram njome po glavi. Nauchicje me nechemu,  mozhda cje mi promeniti mishljenje o nekim stvarima, promeniti poglede na zhivot!
Tuzhno je, stvarno to mislim: zaista je tuzhno, shto masa ljudi zhivi zhivot u kome
su prochitali samo titlove na televiziji.

Vi birate.

Note: Hrija  je vrsta besede koja se primenjuje kada zhelimo da objasnimo smisao neke poznate izreke ili postupka neke poznate lichnosti, chiji iskaz ili postupak za nas ima saznajni, pouchni znachaj. Ova hrija je pisana kao aftonska, i kao takva mora sadrzhati osam delova (pohvala autoru izreke, expositio, uzrok, protivno, primer, svedochanstvo starih i zakljuchak). Izlazhe se usmeno (beseda, ddd). (2006.)

Ivo Andricj, nash nobelovac; chovek koga su cenili za zhivota, koga cene i danas i koji cje josh dugo biti cenjen.
Chovek koji je napisao i rekao mnogo mudrijih stvari od ove, ali ne i mnogo iskrenijih.
Znao je da ceni tugu, jer je shvatio da je ona povod za stvaranje lepote, iskrenih rechi kojima se danas divimo.
On je pesnik i kazhe da iz bola proizilazi lepota. Onaj ko nije okusio bol, ne mozhe znati ni shta je prava srecja. Iako iz bola izniknu stihovi i naizgled budu lepi, svaki dodir sa njima vraticje secjanje na strah.
I u pravu je. Pitam ja ovaj auditorijum, da li je neko od Vas pokushao da pishe?
Da?
Kada?
Kada ste bili tuzhni i niste imali kome da se jadate, a imali ste toliko toga da kazhete? Ili mozhda kada ste bili presrecjni, pa niste znali shta sa tolikom srecjom i seli ste da je opishete? Sumnjam. Kada smo zaista, iskreno srecjni (a to i nije tako chesto) imamo toliko bitnijih stvari na umu, da iskoristimo te retke trenutke, da ih prozhivimo!
Mada, uvek postoje izuzeci, naravno, a oni samo potvrdjuju pravilo. Postoje prelepa umetnichka dela inspirisana srecjom, ali koliko ih je? I zar ne osecjate chak i u njima dozu melanholije?
Nepotrebno je davati primere ispisane tugom, jer ih ima i previshe. I jedna je previshe.
Nepotrebna su ovde svedochanstva starih, jer znamo da poezija postoji otkako je bola i nesigurnosti. Chitali smo drevne pesme, chitali smo modernu poeziju, prolazili smo kroz razne stilove i pravce, ali smo nekako uvek vidjali tu senku tuge, neizostavni potpis (bar neke blage) patnje.
Sada, kada smo ovo razmitrili, kada smo obratili pazhnju na seme pisanja, mozhemo da odahnemo, jer kao shto je ljudskog bola uvek bilo, tako cje ga uvek i biti - dok je ljudi, a samim tim cje biti i njegovog ploda - jer poezija od bola zhivi.

Note: Retorichka vezhba (a.k.a. beseda) pisana po principu dokazivanja i opovrgavanja jedne stavke u istom govoru. (2006)


Trpimo nepravdu i verujemo u staro dobro geslo: „Ko smo mi da sudimo, time se bavi Svevishnji". Ne dizhemo glas, dok pushtamo da nas gaze, jer ne zhelimo da se poistovetimo sa njima. Nepravde cje uvek biti i oni koji izaberu dobru stranu, ne upuste se u putovanje linijom manjeg otpora, kad tad cje postati zhrtve iste. Ali znamo da cje te ruzhne rechi i ta grozna dela procji, a nashe dushe cje biti chiste i daleko od otrova. Nije lako, ali je dobro da nas osmeh i smirenost vode i kada to ne bismo bash zheleli; kada bismo radije uzvratili istom merom i skinuli kamen sa srca.
„Ko tebe kamenom, ti njega hlebom", bilo je glavno shtivo vekovima i samo su se chiste dushe toga pridrzhavale. Nije lako, ali bicjemo jedni od tih... Jer, pogledajte svete muchenike. Da li su uzvracjali istom merom? Ne, prashtali su i zato su sveti. Setite se Isusa, nije to bash teshko. Setite se nepravde koju je pretrpeo. Da li je zbog toga proglashen kukavicom? Svi dobro znamo odgovor.

Ali posle prechestog cjutanja kada smo zheleli da vrisnemo, neshto u nama mora pucji. O kakvim kaznama to ljudi govore? Pogledajte sve ove veshte lopove i prevarante kojima ljudi klichu! Okupani su zlatom, kroz njihove doline teku med i mleko i nishta im ne fali. Zhive u izobilju, jer su shvatili da „chiste dushe" umiru od gladi. A ko nam, zapravo, garantuje da Svevishnji postoji i da bash u nas gleda? Istina je da je nepravda losha, ali losha je i kada je nama chine. Loshe ne treba trpeti i zato ne damo da nas gaze. Svet je takav kakav je, ljudi su takvi kakvi su. Ne zhelimo da ispadnemo glupi, zar ne? „Ko tebe kamenom, ti njega hlebom" je obichna varka. Njome se sluzhe kukavice i bezumnici. Zato „ko tebe kamenom ti njega stenom", jer necjemo ceo zhivot da provedemo bez trunke ponosa i chvrstog glasa. Uvek su postojale dve strane – gazheni i oni koji gaze – pa ko je lud da bude gazhen? Mi nismo, jer razmishljamo racionalno...

Chitala sam kojeshta o pishchevim blokadama i o tome kako je normalno da chovek ne mozhe da pishe kad god on pozheli...
Ne verujem u to preterano, vishe osecjam kao da se ljudi vremenom istroshe, da neshto unutra vishe ne zheli da izadje, da smo nemocjni da se izrazimo.

Nisam napisala dobru pesmu oko pola godine. Mozhda i jesam, samo im nisam dala shanse, ali svejedno, nisam zadovoljna ni kvantitetom ni kvalitetom. Naravno da je to povezano sa spoljnim uticajima, kao i sa chinjenicom da sam tada odluchila da ih objavim. Od tada nema novih za zbirku a svaka mi se iz dana i dan chini sve bezvrednijom. Ljudi se menjaju, pa moram i ja, isto tako mi se menjaju i ideje i stil i forma. Ako mene pitate, sve je otishlo dodjavola.

Svako je verovatno za zhivota napisao pesmu i to nije isto kao pisati ove glupave blogove, bar ne u mom sluchaju. Ovde ne postoji taj osecjaj da dusha curi kroz mastilo, ne postoji veza izmedju poetskog i profetskog, ne postoji taj zanos koji se osecja zatvorenih ochiju i olakshanjem u celom telu kada stavimo tachku.

U poslednje vreme chitam poeziju vishe nego ikada, verovatno da bih nadomestila svoju prazninu. Chitam velike pesnike, chitam amatere i shvatam koliko su ljudi puni ideja iako ponekad ne umeju da pishu, iako pesme ne liche ni na shta, one sijaju idejama. Ja umem da pishem (jer, tako su mi rekli), ali nemam za shta, nemam zbog koga.

Ponekad pomislim da me je "struka" mozhda unishtila, jer shto vishe chitam na taj nachin, to se vishe plashim da moje rechi nisu moje, sa druge strane tezhim ka tome da napishem pesmu koja necje biti ja. Ali uvek sam tu ja, ja, ja i samo sam ja bitna.

Nocjas opet nisam mogla da spavam i uzela sam da pishem, nekako vishe na silu. Nije dobro, nije ni prineti onome shto sam pisala nekad.

Mastilo je klizilo samo, bez dushe... Eto, josh jednom moram docji do tudjeg zakljuchka:"Ja dushu nemam, ili ne znam da je dam..."

Chini mi se, drage moje i dragi moji, da Stsh polako ide u penziju... ):

....novi dan.

I dalje uplashena od sveta, izlazim napolje, prethodno stavljajucji svoju, vecj pomalo istroshenu fasadu; odlazim medju sva ona, vecj znana lica, koja me dochekuju sa osmehom. Ja im uzvracjam, na vecj odavno uvezhban nachin i spushtam se negde, totalno iskljuchena iz vremena i prostora, a tako uvuchena u iste... Ispred ochiju sve pochinje da se vrti neverovatnom brzinom, u ushima odzvanja kucanje sata... Sve govori da je isuvishe kasno, da sam izgubljena. Iz magnovenja me trgne neki veseli glas i zahteva fasadu nazad. Niko ne voli nesrecjne ljude, a svi misle da jedni druge poznaju odlichno.
I shta onda tuzhnim ljudima ostaje? Da sa osmehom iskorache na pozornicu, odigraju svoju predstavu i onda se povuku u garderobe, gde, chesto suzama, skidaju svoje shminke i vracjaju se vecj pomenutoj tami.

U principu sve mozhe da se sredi, samo ako se malo potrudimo, ako zhivot gledamo kroz neke zen ili ruzhichaste cvikere. Ili ako se uozbiljimo i shvatimo da ne mozhemo imati sve shto pozhelimo; da ne mozhe sada, ne mozhe sve. Da su zhelje samo zhelje, da ideali mozhda ni ne treba da postoje.

Zhivot je jedna najobichnija Rubikonova kocka. Haos se napravi o chas posla a posle nam treba dosta vremena, truda i koncentracije da vratimo sve na staro. Kod mene nije tako. Ja nemam strpljenja. Ja kocku prvo moram da razbijem, da eonima trazhim zaturene delove i onda da sklapam sve iz pochetka.

"Svet je lep kada sanjamo", jer u snovima smemo sve. Nije bitno ko cje da vidi, jer zapravo ne vidi niko, nije bitno shta cje da se desi, jer nemamo zbog chega da se kajemo, jer u snovima nikoga ne mozhemo da povredimo, u snovima nishta ne boli.
Svet jeste lep, ali samo kada sanjamo.

Dobro jutro gospodjice Stsh,
Shteta shto ste lazhov i kurva.

Samo bih zhelela da spomenem da ne postoji mogucjnost da budem u loshijem raspolozhenju nego sada. Gospodin PMS me chini toliko nadrkanom bez razloga i zhelim da ubijem nekoga odmah.
Ili da slomim neshto.
Ili da tresnem sebe u facu.

I strashno me nervira ova pesma koja sada ide.
DIE.