Da. Imam 20. To je jedna od onih godina kada treba da se zapitash o tome ko si, shta si i chemu sluzhish. Ja to ne radim. Malko me je strah.
Ali, evo prilike. Shta sam ja uradila za svojih 20?

Upisala sam fakultet koji obozhavam. Ok, to je mozhda prejaka rech, s obzirom na to da ga kunem svakodnevno, ali zaista, knjizhevnost je jedina apstraktna stvar koju iskreno volim. Osim antichke, naravno, ali necju o tome, kapiram da sam se vecj smuchila ljudima. Znate, moj smer je kao pentranje na Olimp. Ali, zamislite Olimp chije je podnozhje posuto zhiletima i krhotinama stakla. Gadno cjete se iznervirati dok ne dodjete do ambrozije. Ali ipak vredi.

Imam sjajnog dechka, stvarno. Mnogi se ne bi slozhili sa mnom, pretpostavljam, ali koga zabole za mnoge, ipak je on moj dechko, a ne dechko mnogih (hope so), tako da to i nije toliko bitno. Iza sebe imam par dugih veza kojima sam vishe-manje zadovoljna, mislim, da sam bila zadovoljna skroz ne bi bile bivshe, sasvim logichno. I da, jesam malo freaked out zbog toga, jer eto, imam 20, a i ova preti da se oduzhi. Znate, neko ko ima obichaj da bude u vezi 3 godine, mora malo da se zamisli, pogotovo ja, jer mi je keva isprognozirala rodjenje deteta u 23. To je u redu, jer cju ga verovatno pojesti na rodjenju, s obzirom da dete ne zhelim, ali, ne lezi vrazhe, pricha se da su roditelji uvek u pravu. Fvck.

No dobro, rodjendan.
Trudila sam se da na proslavu pozovem shto manje ljudi, a uspela sam da pozovem josh manje od toga. To je odlichno.
Bilo je tu par meni vrlo bliskih ljudi i nekako mi se chini da smo svi nesvesno pokushali da napravimo atmosferu slavljenja 14. rodjendana, chisto da ja ne bih mislila da starim (masne fote, wtf?).
Dobila sam par poklona, koji su zapravo uzhasno beskorisni:
Kao prvo, najbitnije, najlepshe i verovatno najbeskorisnije (ako niste ja): lava lampa. Koliko god da nema nikakvu namenu i koliko god nemam gde da je stavim, ja je ipak upalim s vremena na vreme, chekam pola milenijuma da se zagreje, i onda blenem u nju. Smiruje. Svi bi trebalo da imaju lava lampu. Bash zato shto jeste tako divno beskorisna.
Dalje:
2 knjige od gospodina Harmsa, chiju nijednu rechenicu ne razumem u potpunosti
i chije se chitanje chini kao gubljenje vremena, jer je nemogucje shvatiti njegov humor (osim ako niste Milena) ako ne znate celokupne biografije likova. S obzirom na to na kom sam faxu, to nimalo nije beskorisno, jer cju, eto, kroz neko vreme, znati celokupne biografije ruskih pisaca.
Dalje:
Ram za slike. Pobogu 21. je vek, ne secjam se kada sam gurnula film u fotoaparat, zapravo boga pitaj gde mi je fotoaparat koji radi na isti. Ali eto ideje. Ima da ga iskopam, kupim film (ako to josh uvek ima negde da se kupi :P ), potroshim ga za jedan dan sa ljudima koje volim i izglasam najbizarniju sliku, koju cju da gledam svakih 2 minuta i da se smejem. Toliko o tome koliko beskorisne stvari mogu da budu vrlo korisne.
Iiiiii, gomila imaginarnih poklona od najboljih prijatelja. Zapravo
jedan krajnje materijalan od osobe koja uvek misli o svemu na vreme (A.L.) :
Roze mushkatla. Majka je odushevljena. Do te mere da mushkatlu nisam ni videla. A i da jesam, sumnjam da bi izazvala neku emociju.
Dakle, imaginarni pokloni. Da, takve poklone obichno dobijate od najboljih prijatelja, prethodno opisane kao neshto shto je u toku spravljanja i shto cje vas neverovatno odusheviti. Verujem da je do mene i da me znaju previshe jer ne postoje stvari koje bi mene do te mere odushevile (chista logika i simbolika).
Uostalom, chemu sluzhe najbolji prijatelji? Kupovini poklona? Not.
Ah da, umalo da zaboravim dechiji shampanjac. Mislim da bi trebalo zabraniti upotrebu istog, jer deca koja to popiju necje nikada odrasti. I to ne u pozitivnom smislu. Necje prezhiveti.

Ono shto je dalje jako bitno, jesu chestitke.
Nisu mi chestitali ljudi za koje sam se vrlo iznenadila (pritom mislim na neke prijatelje, koji su me ochigledno zaboravili. A nije ni chudno, loshe se snalazim u javljanju ljudima).
Neki su, pak, sve to uchinili toliko teatralno, kao da su mi skinuli zvezde sa neba, shto je meni podjednako nebitno.
Mislim, shta bih ja, zaboga, radila sa pravom zvezdom? Drzhala je u dvorishtu? Don't think so. Kaipiram da bih sprzhila mamino svecje (a verovatno i gorepomenutu mushkatlu), a mama bi verovatno imala problema sa tim.

I da ne davim vishe... poenta je vishe nego jasna...

Holy crap, I'm 20.



 

Nishki omladinski list "Glas" u broju 9 od 29. IV.1965. donosi nekoliko odlomaka iz pismenih zadataka ucenika Uciteljske Skole u Aleksincu. Statistike pokazuju da je procenat nepismenog stanovnistva kod nas veoma visok. Podaci bi morali biti daleko porazniji kad bi se i nepismenost pismenih uzimala u obzir. A cudo je sto nisu jos porazniji neko sto su kada se ima na umu da su sledece redove napisali buduci ucitelji, opismenjaci onih koji jos nisu naucili da citaju i da pisu.


Mlada i neukusna

"Bila sam jos mlada i neukusna. Pastiri su gonili stada ovaca medju kojima sam bila i ja. Od jedanput meni mi nesto zaigra ispod nogama. Svi popadasmo od stra na travi u meni mi srce sidje u petama. Malo posle iza toga kad se vrati smo u svest od straka neko upita sta to bi, ja si reko u sebi, pa to smo ucili u skolu na zemljopisu i reko decama: "to su arhitektonski potresi duboko ispod zemljinom povrsinom."

Ljubimac predmeta 

Posoj sam da se upisem za u Uciteljsku skolu preko prijamnog ispita pretkodno. Uso sam u autobus koji je bio upaljen. Autobusom putujuci tako pogledjivao sam okolinu oko sebe. Posle pola sata truckajuci se na sedistu autobus je prispeo na zeleznickoj stanici. Tu sam uvideo jos svoji drugovi koji ce s upisu za u Uciteljsku. Svi smo se penjali u voz udjemo u prvi kupej kada tamo sedi jedan covek sa dzakom od prtenu konoplju i jednoga maloga zecica. Ne obracajuci paznju na nasoj galami mazi zecic poce skakuce po kupeju i vikati mi smo se smejali. Ovu skolu koju sada pogadjam dosta je lepsa i poukrasenija od onu sto sam tamo pogadjao. Ja marljivo ucim i postao sam ljubimac svih predmeta. Pre neki dan saznao sam da mi je drugar bolestan i pristao daga posetim. Iako sam bio zuazet poljskog rada, ipak sam pristao po odluci. Putujuci tako pored puta vrabci su cvrkutali, a ptice su pevali na zelenim grancicama pod sjajnim suncevim zracima tako iduci mome drugu.

Kraljevic Marko bombas

U Narodno oslobodilackoj Borbi prolivali su svoju jarko crvenu i skupocenu tecnost koju mozemo da nazovemo drugacije krv, protiv nemaca fasista idomacim izdajicam, pa cak i poginuli dajuci svoj zivot Sava Kovacevic, Ivo Lola ribar, Marija na prkosim, Karadjordje zvani Petrovic, Uca Gvozden, Marko Kraljevic i drugi nasi sinovi, koji su branili i koji ce braniti svoju zemlju dokle god je zivota u njima.

O bozanskoj komediji 

Ovu komediju napisao je najveci pisac Danta Alegorija. Ona se zove ili nosi naziv Bozanstvena zato sto Dant moro da dobije bozansko nadaknuce da bi mogo da prodje kroz pakao da ne izgori ili padne u neki kazan sa vrelu vodu pa da se ispari pa da ga posle neprime u raj gde ga tamo ceka njegova devojka koju je on strasno mnogo volo pa mozda nece da joj se zasvidja koja se zvala Beatrica, ako ima rane na licu i na rukama koje je on nju voleo pa i ona njega pa sto sada da mu se ljubav pokvari. Ova knjiga se zove jos i komedija zato sto je to sto pisac pise izmisljeno i sto mi to neverujemo pase smejemo kada citamo sto tu pise. Da napise ovu komediju nagovorijo ga je njegov prijatelj Virgilia, on je pisao sonete Lauri i ne boli joj samo dusu kao Daneta vic i oci i kosu i vidi je kako se vozi u camac pa se plasi da se ne prevrne. Vodi ga na onaj sveti i tamo nadju papu kako visi na glavacke na dole koji je tada ziveo u Rimu na Tibar, reku zelenu i pljackao seljake koji nisu imali sta da jedu posto im je sve uzimao ovaj pata i drugi burzujci. Odavde mi moze da izvedemo zakljucak kako je Alegorija bio napredan i mrzeo sve gazde tiranine i razne druge kapitaliste kao sto ih i mi isto tako mrzimo i mrzecemo ih i nece se ugledamo na njima vec cemo marljivo ucimo i izgradjivati zemlju i drugi svesni objekti."