Po strogoj definiciji T. S. Eliota, po kojoj je pesnik samo onaj posle dvadeset pete godine, Milan B. Popovic se pridruzuje ovoj svetskoj skupini rasnih refleksivnih pesnika, koji su formu izjednacili sa sadrzajem i time bice poetike, mozda i nehotice, uzneli do bica metafizike. Iako refleksivna, Popoviceva poetika je veoma modernisticna / jednacenje sadrzaja i oblika /, ali ne i modernisticka, napose ne u svrstavalackom smislu krojenja pravaca i ustanovljenja skola. Kao zreo pesnik, za kojeg je irelevantno da li je rodonacelnik ili epigon, svejedno mu je kojoj --e se skoli prikloniti, s obzirom na postupak transcendiranja culnog sveta u igru onostranih, a stvarnih demona i arhandjela, koji i jesu jedina pouzdana datost nasih nepouzdanih postojanja...

       Paradoksalno, Popoviceva poeticka odmerenost, doseze pravu meru u neodmerenosti, tako da ova kobna dijalektika garantuje onaj kvalitet plus, koji se samo povremeno i sporadicno javlja u nasoj savremenoj poeziji. I zato ima ostati zabelezen. Gust a sveden, razu--en a kontrolisan, bahat a obziran – to je lik koji stoji ispred i iza ovih stihova. Moglo bi se re--i da je Popoviceva poezija unekoliko kontroverzna u svojoj ponudi, ali sasvim cedno i prijemcivo pohotna u traznji inspirativnih svojstava sveta i zivota, --to se upravo o--ituje naslovom slozene razaznatljivosti: OKA DA NE ISPUSTIM DAH.

       Izrazit, zbilja metafizicki, vapaj pesnika, ocituje se u traznji opustanja, umirenja, smirenja, koja - nasuprot surovom otporu - poetski traju u vrtlogu i turbulenciji jezivog luna - parka nase / ljudske / zivotne bacenosti u svet.

       Cuvar mi budi dok ne nestanem, peva Popovic, a sam se, kao akribicki tvoritelj vapajnog stiha, budi i pre samog cuvara. Po misljenju i osecanju ovog podviznika / jer je takav svaki koji se upusti u uosecavanje Popovicevog rogobatnog, a skladnog poetskog izraza /, reprezentativan je stih iz pesme Jedini spas, koji glasi: Ja sam tad manji od maha, / zrno, / njegovo zrnevlje u telu prepoznajem, / tkivom osecam svojim.

       Ovaj, manji od maha / stih retko vidjen i prepoznatljiv u modernoj poeziji uopste /, upravo, kao pesnik, autor, ziv covek od krvi i mesa, imenom Milan B. Popovic, seze do velicajnosti daha ili poslednjeg izdaha nepoznanice umiranja, kao svete tajne zivovanja.

       Jer, u pesmi Meseceva ostrica, pesnik ispisuje nenadnu, zamamnu i zaumnu kletvu, upucenu samom bicu pesnika: Mesec, jos je u meni, nada mnom bdi, ja mu se nadam, odsjaj njegov u seni, pronadjoh izlaz da bicem svim propadam, padam...

        Na kraju uvodne recce o poeziji Milana B. Popovica, nemo ustvrdjujem da je ovaj autor za - ludne, ali ne i uzaludne zbirke, doprineo najtezem pregnucu istorije pesnistva: oduzimanjem, a ne dodavanjem poeziji njenih imanentnih vrednosti. Pevajuci, Milan, iako dobrohotan, osporava druge. A sebe ne vozdize, jer priznaje: Od najboljih bolji sam, / od najjadnijih jad krio sam, / zbog tebe kriv sam, / zbog sebe sam sam.../

        Recju, Milan B. Popovic se poezijom bori protiv poezije i time joj neizbezno – pripada. Dok oka ne ispusti dah.

                                                                                                                    Olga Stojanovic

      Ispovedna, reska, nemilosrdna i nepostedljiva poezija na prvi pogled, duboko sakriva ustreptale misli o smislu i besmislu, o ovom svetu i zivotu, kroz koji svi mi prolazimo – neko bezbolno i lako, neko suprotno od toga.

      Ne biti ravnodusan, cak imperativno: boriti se, menjati, izvrci ruglu, patiti zbog sopstvenih bolova, a i tudjih, osnovne su karakteristike ove urbopoetike prema kojoj nikako ne moze ostati ravnodusan nijedan citalac, pogotovo ljubitelj poezije.

Iako se strasti jo-- nisu sti--ale oko reakcija na debitantsko delo Milana B. Popovica Molitva tetoviranog srca,  autor nastavlja svoju kreativnu invaziju, nudeci na uvid javnosti drugi deo obecane trilogije ciji je radni i realizatorski naziv   - Vreme brutalnih dobronamernika. Popovic je  energican, agresivan i direktan autor, cija poetska rec akumulira pre--ivljeno duhovno i emocionalno stanje, ali uz jasan stav  namece misljenje koje se itekako tice na--e svakodnevne dru--tvene, socijalne i politicke realnosti.

Mada je autor Vreme brutalnih dobronamernika podelio na pet istina povezujucih celina, na razlicit nacin svaka od njih komunicira sa samim sobom, realnim ili imaginarnim protivnikom, zami--ljenim saputnikom ili potencijalnim saveznikom i prijateljem. Popovic, kao sto je to bio slucaj i sa njegovom prvom knjigom, i ovoga puta duhovnost suprotstavlja  svakodnevnici, i vecinu  prisutnih ne tako  lakih komada, spaja u vrlo originalan odnos savremenog i imaginarnog, --to  sve vidljivije  ukazuje na iskristalisanost pi--ceve stilske poruke.

Vreme brutalnih dobronamernika, pojavljuje se u pravo vreme dokazujuci kako je autor vrlo svestan trenutka vlastitog delovanja . A to je osobina koju,  priznacete, ne poseduju ni mnogo  poznatiji stvaraoci.

Zbirka pesama, ozbiljna, nadahnuta, ambiciozna zbirka, stvorena u zaslu--enom savezu sa Muzom, postala je u zemlji u kojoj --ivimo neka vrsta retkosti, iznenadenje koja potpuna neocekivanost cini jo-- efektnijim i dragocenijim. Poezija se u svesti naj--ireg citalackog kruga - a onih koji uop--te ne citaju jo-- vi--e - suvi--e cesto da bi bilo slucajno, svrstava u prevazidene, savremenom, ultrabrzom i ultrabanalnom dobu i diktatu supermarket kulture nekompatibilne oblike umetnickog delovanja. Medutim, bez obzira na neobicno visok nivo sistematskog obeshrabrivanja, postoje ljudi spremni i sposobni da, izdr--av--i sva neminovna isku--enja, budu nazvani pesnicima.

"Molitiva tetoviranog srca" Milana Popovica knjiga je koja u potpunosti odgovara prvoj, a njen autor poslednjoj recenici u prethodnom pasusu. Identifikovana kao prvi deo trilogije "Bolji od svog --ivota" ona jo-- pre nego --to procitate ijedan stih – od mnogih vrednih citanja – otkriva va--an deo svojih namera i svoje su--tine. Drugi deo --ifre mogao bi biti skriven u jednom od stihova, bez obzira da li je autorova svest imala udela u toj tajnoj  operaciji, ili ne. On se nalazi u pesmi "Znak" i glasi:

"Neko stoji usana od kamena

sa mislima u galopu"

Sopstvenim izborom prikovan za vecitu granicu crvenog i crnog, mesto na kome oluje nikada ne prestaju, a zakloni ne postoje, autor "Molitve tetoviranog srca" (i buduca dva nastavka) izabrao je nacin komunikacije sa svetom koji ga istovremeno pribli--ava tom svetu i udaljava od njega, istra--ujuci neke od mogucih individualnih puteva ka vrhu spiralnog stepeni--ta. Svaki zavoj krije novu neizvesnost i, mo--da, razlog za odustajanje, nema nikakve garancije da kraj stepeni--ta mo--e biti dostignut, pa cak ni da postoji, ali, kad jednom nacinite izbor, povucete potez i koraknete napred i uvis, vec sama te--nja ka vrhu cini ga osvojivim.