STRAHOVI

Svi se mi plašimo da nas ne raskrinkaju

Ili možda samo ja.

Doterujem sliku, boja ipak otpada,

Lepim kolaž preko al’ se ne hvata.

Od sopstvenog oka nema dobrog zaklona.

Varam prolaznike da sam se izgubila,

Pravim se da sam hrabra, a cvokoćem zubima.

U strahu od mraka koji sam izmislila.

Usred raja plačem zbog paklenih sećanja.

Pod prejakim svetlom strah se raspada na dva.

Preskačem ogradu vekovima dugog sna

Ponavaljajući sebi da ne postoji granica.

Plašimo se da ne vide šta o sebi mislimo,

Ili samo ja...

U grlu zastaje svaka tuđa pohvala,

Progutala bih je kad bih je sama mesila

Čekam da poverujem u svo ono što znam.

Da potrošim boje i prestanem da slikam.

Da belina bljesne, da nas raznese u beskraj.