Zasto Emo, pa saznacete ako ostanete sa mnom do kraja programa, pardon putopisa(bloga, teksta). Pre toga ipak treba da napravim jedan dramski uvod.

Ticketservice Netherland
Ovi ljudima zelim skoru propast firme, ali najozbiljnije. Pare za festival Lowlands su im uplacene, ali kako sam navodno zakasnio sa uplatom, rezervacija karte mi je propala, a pare gde su, pa nisam dobio odgovor ni posle nedelju dana. Elem posmatracu celu ujdurmu kao da sam 130 + troskove banke, sve skupa oko 150 evra izgubio pocepao ili sta vec. Nikad nisam voleo ponedaljak kao dan, a prosli je bio crn da crnji ne moze biti, jos kad sam cuo da mi se cale osurio na poslu i da je o velicini same opekotine cutao vise od nedelju dana, dobro mi nije bilo. I svestan ispale od strane gore pomenutinih, a ipak ne zelevsi da propustim svoj omiljeni bend, svi znate da je to Interpol, otisao sam i kupio kartu za nemacki festival koji je u isto vreme kad i holandski, navatao popuste za vozove i vratio se kuci. I sad kao hocu da spavam, a u stvari tek onda skontam sta me je sve zadesilo tog dana i prsnem. Pirova pobeda.  Imas karte za nesto cemu se radujes i cekas 3 godine, a nije ti stalo jer znas kroz kakvu si jebadu prosao, na sve to nateras caleta da ti kaze, koliko je ustvari povredjen i setis se jos nemilih dogadjaja sa pocetka godine i prsnes. Da jos na sve to slusas majmuna iz susedne sobe koji zavija Alahu Egber. Da spavao sam neka 3 sata posle. Ali proslo je. Utorak tako sav nesto neutralan, ne secam se ni sta sam radio taj dan. Da isao sam Todorom i Mariusom na TV toranj sa koga se pruza odlican pogled na Dizel selo.

Euforija
Sreda jutro, budim se. Veseo sam, palim mobilni, pustam muziku i euforija hvata. A konacno, polako postajem svestan sta me ceka za vikend. Casovi nemackog, pricamo o muzici, nastavnica carica, sve mi je nekako sreca, sreca, radost. Odustajem od menze, bezobrazno su skupi. Teta nasa Srpkinja na godisnjem, a ove kucke nemacke deru, kad sam 100 grama salate platio 2 evra pukao je film. Pa za te pare u marketu kupim pola kile pileceg mesa koje se dopece i rucak da te Bog vidi. Na odmoru sam, a kuvam, perem, peglam. Pravi paradajz turista sto bi moj otac rekao. Karta za festival je sa kampom, pa sam se bio dao u potragu za satorom, a cene prava sitnica od 120 evra pa navise. I rezervisem hostel, izasla me 2 nocenja sa njihovim cebadima i rezervacijom 38 evra. Sjajno. Izgledao je bolje od 70% hotela u Srbiji u kojima sam spavao. Cetvrtak vece mi iz grupe smo sa nastavnicom i nastavnikom smo bili u Tour de Kneipen (ili ti obilasku birtija, neke od njih cak same prave pivo). Deca se zapila, a ja se nisam ni posteno preznojio. Pivo nemacko je nesto jako precenjeno.

Festival
Petak, malo nastave, pauza i ja palim na voz. Kasni samo 3 minuta, toliko o nemackoj tacnosti. Pa ipak u Erfurt nekim cudom stize na vreme. Skoro pet sati truckanja kroz nemacku unutrasnjost je bilo vise nego smorno. Debil nije kupio novine, koje inace pisu i o Karleusi, sacuvao sam pa cu vam doneti da se uverite. Erfurt, kao takav mi se na prvi pogled nije svideo. Ali jebiga subotnje trazenje internet kafea me je nateralo da udjem u sam centar Erfurta koji je svakako najlepsi od ovoga sto sam po nemackoj video. Miran grad, primecuje se da su siromasniji od zapadne Nemacke. Zgadije gastarbajterkse skoro da i nema, kao i nemacki dzabalebarosa, kojih je Dizel selo puno. Deluje da svi nesto rade i da su sredjeni. Sam grad ne drma euforija kao Novi Sad kad se Exit desava, jer je festival na nekih 20 km od grada u sumi pored jezera, a pored je kamp gde je vecina smestena.

Zasto EMO?
Za neupucene u vezi sa ovim pojmom mala trivia :
http://en.wikipedia.org/wiki/Emo_%28slang%29

Kako zivim u zemlji Srbiji, gde se jos vecina lozi na psidzu i metal, ovakve pojave su skoro i neuocljive.  Nemacka, totalna druga prica. Posrnula omladina se bas ovako ceslja, imaju pirsinge na svi delovima lica i tetovirani su svuda( bas se setih cuvenih stihova Ateist repa koji kazu: ... Tog sam dana tetovir'o dupe, nacrt'o dva labuda bela i stabljicicu ruze ... Po prirodi ruzni, ovako dolaze u stadijum da postaju gnusni.
Na festivalu ih je pun kurac. I dok su Englezi na Exitu uglavno dosta smireniji i vise lepo british obuceni, ovi su totalno americki zaludjeni. Usao sam i u kamp, posuli su im slamu po travi, hahahah pa cak ni Exit tako ne tretira posetioce. Sam prostor kao prostor odlican, veci nesto od mejna na Exitu, dve bine, mejn i Coca Cola sator, pored jezero. Jednu mukicu su jos prvog dana oko 18.30 izvlacili iz jezera, uradio se, pa je valjda malo hteo da iskulira. Hrana i nije nesto skupa, kad se setim da su na Exitu cepali 300 dinara za pljesku, giros kod Turcina za 3 evra dodje kao bagatela, ili neke testenine za 4. Beck's je glavni sponzor, ali i pored toga mozes da kupis jos neko drugo pivo. Osim Coca Cola-e mozes da uneses sok u tetrapaku. Kad kupujes pice uzmu ti jedan evro za ambazu, a kad vratis ambalazu vrate ti i taj evro. Kako se covek uci dok je ziv, ja sam tek poslednji dan spazio kamio gde mogu da se ostave stvari i da bendovi dele autograme, kao i WC sa vodom. Alkohol nisam  konzumirao, posto je 0,3l Becksa 2,80. Mnogo, a ja kad krenem, obicno idem do kraja. Takodje postojali su sankovi sa vinom, zestinom i koktelima. Nema foliranja kao na Exitu, eto samo pivo i vino, a nista zestina kao da se ljudi ne bi obeznanjivali. I da, deo koji je nasmejao. Oni su ga nazvali Bazar, a mene je neodoljivo podsetio na seosku slavu. Pazario sam suncace naocare, imitacija Ray Ban-a. Pa da predjem na  dane u pojedinostima.

Dan prvi : Interpol, zato sam i ovde. Veliki stejdz, jako ozvucenje. Ponoc je i izlaze. Pioneers to the falls, mocna pesma, snazan uvod i ja sam vec u izmenjenom stanju svesti. Prvi red, a gde bi i bio, ipak secem vene. Posle 3 pesme se povlacim iz prvih borbenih redova, jer stoka nemacka pravi sutku na sve sto ima tri brza rifa. Necu da mi pokvare koncert omiljenog benda. Oni sjajni, sve bolji i bolji. Hands away, iako ne spada u 4 omiljene, odma je tu negde iza posle. Snazan emotivan trenutak, kad Paul peva :
Will you put my hands away?
Will you be my man?
Esencija minimalizma i emocija. Hahah bio sam EMO totalni.Pesma Rest my chemistry .Paul je peva onako stidljivo, kao kad se dete posrami, jer ste ga uhvatili da jede kolace pre rucka. Kao eto volim kokain, al me malko sramota.   Set lista je bila sjajan presek sva tri albuma. Bis i sviraju moju omiljenu Leif Erikson, ne verujem da se to desava. Jos Stella was a driver ... i kraj. 1h i 20 je proletelo. Svirali su duze od Pepersa, hahaha. Ja skoro necu moci reci da sam cuo bolji koncert od ovog. Mozda njihov solo, al da traje jedno 2 i po sata u nekom klubu do 1000 ljudi, bez stoke koja pravi sutku.
Pre njih slusao The Films (nikad cuo), al momci obecavaju i The Shins, koji su bili super uvertira za koncert zivota. Evo sad isto slusam Interpol dok ovo kuckam i najezen sam totalno, zvuk se mesa sa slikama koncerta. Svakako najbolje sto mi se desilo u ovoj nesrecnoj godini.

Dan drugi: Rec koja najbolje opisuje ovaj dan je katastrofa. Klaxons, meni jedini zanimljivi otkazuju zbog zdravstvenih razloga. Mislim, da su i organizatori posteno izpizdili, tako da su za treci dan spremili majice: Klaxons are knuts.Na mejnu uzas od muzike, taman za ovu posrnulu EMO omladinu. Najurnebesnija scena, mama i cera na festivalu skoro isto obucene i uzivaju u muzici. Imacu u biografiji da sam cuo Fall out boy i Billy Talent (ovi jos i znaju da sviraju, ali muzika za pod voz).

Dan treci: Poranio Milorad, ovog puta me nisu probudili majstori koji popravljaju fasadu zgrade gde je hostel. Placam, karticom, za divno cudo negde i to primaju, inace u Nemackoj je normalno da se po marketima daje samo kes ili eventualno samo jedna vrsta kreditnih kartica, a fiskalni racun, pa to ne postoji skoro uopste. Recepcionar  se odusevljava sto sam iz Srbije jer su mu 2 super drugara Srbi, eto ko kaze da nas ne volu.  Ispricao sam se sa covekom i krenuo put autobusa. Kondukteri spremno cekaju da ti uvaljaju kartu, ali Stevan je resio da malo bude Srbi i da ih zajebe. Naime sacuvao sam kartu od predhodnog dana, i obojica su progutali da sam kupio bas kod onog drugog. Ali mukica Svedjan nista ih nije razumeo i morao sam da prevedem. Eto tako smo se upoznali. I on je pogadjate EMO, ali srecom samo sto se muzickog ukusa tice, ne imidzom. Ja sam mislio da je to muzika za napacene tinejdzere, a ovaj me je sa svojih nepunih 26 demantovao. Inace nisam uspeo da zapamtim ime, sramota. Srecom pa mu je u mejlu sadzano ime, tako da sad znam kako se zove. Fin mladic, rece da je jedva docekao, da masteruje i da pocne da radi.
A sto se koncerata tice, The Sounds, odlicni, samo 35 minuta, doduse toliko je pisalo i u satnici, bez greske. Sunce, Maja, koja uopste nije tako dobra riba kao sto izgleda na TV, puno ljudi. Fenomenalno. Svedjan nece da slusa bend iz rodne mu grude, kaze nervira ga pevaljka. Dobro, kuckasta je malo, ali i dalje je volim.
Eagles of death metal, od njih sam ocekivao da budu bar zabavni, ali kurac, ono mi je oduzelo sat vremena zivota. Chris Cornell, jedan od najbolji muskih glasova danasnjice, a i poslednjih 20 godina. Sjajan koncert, mesavina muzike iz njegove solo karijere i dva benda u kojima je bio. Jimmy eat world iako sam slabo upoznat sa likom i delom ovih momaka, sjajan koncert. Pravo przenje, vesela publika i carica od kamermanke koja snima i mesa guzom.
Kaiser Chiefs, da se razumemo carevi, onaj pevac je lud kao struja iako poslednji od svih koncerata, vrlo energican, ludak se popeo na konstrukciju bine i pevao I predict a riot, posle sisao u masu i zaseo na sank malo da odmori, Oh my god I can belive I've never been this far way from home, ludilo. 
I gotovo. 3 i po sata do voza. Sacekao sam nekako, spavao sam na stanici, osecao se kao beskucnik lol i onda proradi bubreg. Naime 2 puta sam trebao da presedam. Prvi put u nekoj u Fuldi, a posle u Frankfurtu, medjutim shvatih da moj prvi voz ide do Frankfurta direkt i da ne moram da silazim u toj Fuldi. I taman posto sam zajebao matoru kondukterku u Fuldi i pomislio Stevan protiv DeBea 1:0, DeBe je vratio udarac. Voz Frankfurt-Dizeldorf je kasnio vise od 20 minuta, kazu zbog problema u slaganju kompozicije. Izgleda da svako ima svoju Indjiju, a nemacka se zove Frankfurt.

U sredu idem opet u Keln da slusam Arcade Fire i od njih ocekujem sjajan koncert. U subotu Brisel. Moglo bi se i kuci doci, pocinje vec sto sta da mi fali. Valjda vas nisam smorio.

My friends, they come
and lines, they go by
I rest my chemistry