....novi dan.

I dalje uplashena od sveta, izlazim napolje, prethodno stavljajucji svoju, vecj pomalo istroshenu fasadu; odlazim medju sva ona, vecj znana lica, koja me dochekuju sa osmehom. Ja im uzvracjam, na vecj odavno uvezhban nachin i spushtam se negde, totalno iskljuchena iz vremena i prostora, a tako uvuchena u iste... Ispred ochiju sve pochinje da se vrti neverovatnom brzinom, u ushima odzvanja kucanje sata... Sve govori da je isuvishe kasno, da sam izgubljena. Iz magnovenja me trgne neki veseli glas i zahteva fasadu nazad. Niko ne voli nesrecjne ljude, a svi misle da jedni druge poznaju odlichno.
I shta onda tuzhnim ljudima ostaje? Da sa osmehom iskorache na pozornicu, odigraju svoju predstavu i onda se povuku u garderobe, gde, chesto suzama, skidaju svoje shminke i vracjaju se vecj pomenutoj tami.