http://nasdvoje.mojblog.com/p-petrol--nezgodno-vreme-opasni-dani-odlican-hrcakdigimedia/170068.html

Petrol - Nezgodno vreme opasni dani (Odličan hrčak/Digimedia)


Jea, prijatelji iz Popboksa su krenuli s reči na dela, pa od ove jeseni počeše da objavljuju albume njihovih i naših pulena. Tako smo nedavno imali prilike da čujemo nešto drugačijeg Nežnog Dalibora, koji je na moju veliku radost iskezio distorzirane zube, ostavivši njanjavost po strani i tako bacio u očaj (neke) svoje hard-core fanove.

Sada je na redu beogradski trio Petrol, po malo obavijen velom misterije jerbo su od svih bendova sa nove srbrock (ili neoneobeo, kako vam drago) scene najmanje pričali i najmanje se eksponirali (nije ih bilo ni na obe ključne prošlogodišnje kompilacije), a najviše svirali još od sada već daleke 2003, Nema sumnje da će se opisani Dalibor momenat i ovde ponoviti, jer je Petrol privlačio kud-i-kamo alternativniju grupaciju koja ne gleda sa odobravanjem ovaj dil benda sa znamenitim veb-sajtom.

Manimo se sad prepričavanja čaršijskih priča i prepustimo ih kružocima prijatelja i forumima istomišljenika na kojima se sve istine dele dok gorčina razočaranja životom nikako da izmili iz usta. Uvek je neko drugi kriv i uvek neko mora da se žrtvuje za opštu stvar, komentatori će to registrovati a da ni ne mrdnu prstom osim kada ga upiru u druge ljude. E pa dragi moji, i Nežni Dalibor i Petrol i svi bendovi koji će izaći na ediciji Nova Srpska Scena su se svi odreda žrtvovali za Opštu stvar, i zbog svoje posvećenosti zaslužuju, ako ništa drugo, ono bar petaka iliti kosku. Krenite malo vi da raspetljavate kablove, teglite instrumente ili se u'vatite mikrofona, pa ćete videti da je mnogo teško, a često se čini i uzaludno. Iako nije.

Ova nova zora rokenrola me umnogome podseća na sada već pomalo mitsku 1994. i poslednja medijski pošteno propraćena izdanja grupa Partibrejkers i Plejboj, koja ni po čemu nisu zaslužila neko posebno pominjanje u ovoj recenziji osim po tome što su presudno oblikovala muzički ukus poslednjih generacija maršalovih pionira. Novi milenijum donosi nepromenjene i još gore pozicije koje su ostavljene na milost i nemilost novim držačima trzalica, ljudima kojima je Maršal kanda draži u onom supstancijalnijem, neživom obliku.

Muzika!

Već prve sekunde uvodne, generacijske himne Sve jedno je, jasno slušaocu stavljaju do znanja da je reč o beogradskom bendu. Neka aura akumulirane suzdržanosti i erupcije tinjajuće nervoze, tipične za grad sa previše vrata i premalo prozora, na daljinu spaja ovu pesmu sa Lunogledom i, posebno, Hej Mačo! Odmah upada u uši, da suprotno uočenim trendovima na gitarskoj bg sceni poslednjih godina, nema fetišizacije domaćeg novog talasa, što je svakako vrlo pohvalno. Umesto toga, nakon što je u samo nekoliko stihova uhvaćen intiman osećaj ravnodušnosti koji je preplavio ove prostore po zamrzavanju godina raspleta imamo dugačak omaž Sonik Jutu, fali još samo Thurston Moore da nešto promesečari u svom odsutnom maniru (taj čovek je prisutan samo kad treba da se pokupi lova, i to dosta love).

Petrol ne beži od produkcijskih mamaca i jasnih citata Stereolab, Joy Division, Franz Ferdinand ili Gossip, neki ljudi pomenuše i Yo La Tengo, neka im bude. Taj pristup, kome je verovatno dosta doprineo i producent i snimatelj Hrvoje Nikšić, guru balkanskih neorokera, najviše pije vodu u divljoj rokabili (ili šta je već) razradi pesme Beirut, možda i najsjajnijeg zvučnog bisera na ovom izdanju. Aranžmani i jesu skockani kako bi pesme bile što masovnije slušane - osim već pomenutih himni, važno je pomenuti i Opreznost - almanah nove osećajnosti, numere koja u svojoj utrobi krije i naslov ploče i zarazu ad nauseam ponavljanja po glavi.

Ipak, intimno ostaje pomalo i žal što su aranžmanska rešenja previše proračunata. Pesme imaju čvrstu strukturu koja katkad prelazi u krutost, što je šteta za bend koji se vrlo dobro snalazi u slobodnijim, improvizatorskim, i što da ne, post-rok formama. Malo više shizoidnosti i neočekivanosti, ili jednostavno intrige, još više bi ovim napaćenim ušima omilile prezentovan materijal, a nije da na ploči nema povoda za takva, blasfemična razmišljanja koja kao preduslov traže još hrabrije iskorake u nepoznato.

Pomalo apstraktna lirika uglavnom pije vodu, izafektirani glas Ilije Dunija može da zasmeta ali u gro slučajeva je ok. Duni svojom gitarom umešno nosi bend, besomučno sipajući eklektične rifove bez veće muke. Ako pričamo o ovim prostorima, od bubnjara grupe Milana Bukejlovića Bukija cenim da trenutno nema boljih u branši, dok analogni sinti/električne orgulje Ane Janković prezentovanoj zvučnoj slici pridodaju dimenziju-dve više.

Dobro raspoređen u deset pesama na prostranih 35 i kusur minuta, NVOD ima sve predispozicije da oko sebe, poput zvezde vodilje koja sija ali ne šljašti formira neku novu publiku željnu drugačijih zvukova od ponuđenih. Kao takav, ovaj album i nije koncipiran za veterane beogradskih podzemnih budžaka, ali čak ni među takvim znatiželjnicima ne bi trebalo da bude razočaranih.

Da sumiramo: Nezgodno vreme opasni dani je siguran fiks za izdanje godine u domaćem okruženju, osim ako ne dođe do nekog sumanutog preokreta u sudijskoj nadoknadi vremena. Čisto da se zna, mada nema neke veće potrebe, meni je i ovaj 25. sat lepo poslužio za pisanje ove recke.

Obznanili nasdvoje u 26. listopad 2008 3:01:13